Da me prosiš, ne bih pošla za te

I danas si dolazio.

„Za pet sam tu“, pišeš u poruci.

Lagala bih kad bih rekla da me nije obuzela neka tiha zebnja… sasvim dovoljna da cijelo jutro pretvorim u čekanje. Zoveš me da idemo na kafu. Od neslavnog zadnjeg susreta prošla su samo četiri dana. Sa hastala ružnih uspomena sklanjam sve. Kao i nebrojeno puta dosad, čiste stolnjake sterem preko onih već krvavih, zaprljanih ružnim… Svaka naša “kafa” pretvara se u višesatni okršaj, raspravu dugu, mučnu…

Da je od Kulina bana – lahko bismo mi to, ali mi smo se genetikom svojih sudbina, duboko, počeli baviti. Mi bismo da ispravljamo jedno drugom genetski kod. Ne valja ovo baš ništa. Ego grmi. Na sve strane logika i bonton pucaju. Držimo svako svoju stranu. Sablja nam ne treba, mi smo puno primitivniji. Zasukanih rukava prebiremo po ranama što već godinama bole, idemo i dublje – sa hirurškom preciznošću.

„Imaš li vremena za kafu danas?“

„U koliko?“ (Umjesto – jedino pametnog i mogućeg – vriska „ne, nemam i nikada više neću imati i neću!“, ja utvrđujem vrijeme još. Tačno vrijeme. Mjesto već znam.)

Nekada mi se čini da sam ja jedna gromada od žene u tvojim očima (nesretni broj mojih kilograma to potvrđuje, zato te i ne krivim puno, ali to sada nije tema) koju trebaš da osvajaš kao neku neukroćenu, nemirnu, zaboravljenu daleku državu… krotiš, zakone joj donosiš. A ja to ne želim, ne mogu… Neću.

„Šta ću s tobom, šta bez tebe?“,  pišeš mi jutros.

Moji se svi odgovori svode na mojih predaka nâm i pjesmu:

“Da me prosiš, ne bih pošla za te.

Da s’ oženiš bih se otrovala.”

(posjeta 226 puta, 1 danas)
Total 13 Votes
1

Šta bi promjenili?

+ = Verify Human or Spambot ?

O autoru

Jasmina Mrkonjić
+ posts

Napišite komentar

Vaša e mail adresa neće biti prikazana

Start typing and press Enter to search