Dan žena

Prve godine, kad smo se uzeli, za osmi mart sam joj kupio, bilesi, dvije metle, jednu za pokući, a drugu, brezovu, za avlije. I tako svake godine do dana današnjeg, nijedne nisam preskočio.

Jedne godine, đevđir, pa tenđeru, pa lepezu, gramofon, haber kutiju, pa sve do usisivača. Jutros na kahvi, kaže meni Fata:

– Uzeire, ti za svaki Dan žena uzimaš nešto za kuće, vakat je da uzmeš nešto i za mene, biva za ženu ti.
Živ sam se ufatio šta ću uzet’ Fati za Dan žena, pa zar joj i dosad nisam uzim’o? Pomagajte žene, ako Boga znate!

Dok sam ja s mindera u halvat, nakav šejtan, naletosum, pomete mi onaj muhabet, il’ se Fata brišući prašinu posefila, pa rek’o da ponovim.

         Jazuk nakog eglena.
         Uzmem ja Fati miruh za 8. mart i bi me sramota pronijet’ đule kroz sokak, pa rekoh Mutetu taksisti da mi kupi jedan buket, al’ da niko ne vidi.
         Zove me Mute, kaže:

– Uzeire, puk’o mi kvar u avta, haj pohiti do Vratničke kapije, dok ti nisu ruže uvehnule. Nazujem kaloše i pohiti – polahko. Dok sam se vrać’o ufati me nako rumenilo, meščini bio sam ti rumeniji od onih đula. Reko’, ugledaće me Šekjurovica i puče bruka po mahali. Prolazim mimo svijeta, niko ni mukajeta što ja nosim đule hanumi za 8. mart. Vas u znoju zakoračim u avliju, zove me Mute iz avta:

– Eto vidiš, ba Uzeire, nije to više sramota k’o prije.

Ugursuz, jope me nasamari, a im’o je pravo.
Obradovala se u mene Fata koda sam joj ne znam ti šta donio. Odsle znam kako ću.
Nije đabe Fati mati vazda govorila:

„Čuvaj čo’jka, pusti djecu, djeca odoše, a vi ostaste jedno drugom“.

Hadžibeg