FAMILIJOVANJE

Uobičajena praksa je da svaki put kada se familija nekim povodom okupi, svi dođu nadekerisani kao da je svadba. To je lijepo.

Za takvih prigoda, krka se i ždere, pije, loče, to gladno, to žedno, to se čuvalo tokom dana, u postu bilo, da bi u času serviranja navalilo, to jadna majko svoja. Valja nahraniti kuvet za onaj vrli dio druženja – razabiranje, rješavanje tuđih problema koje potonji uopšte ne doživljavaju kao problem, torpediranje savjeta i iznošenje teorija na temu.

Faza familijovanja kada započne anketiranje, plaha je. Najprije se svi zadeveraju oko pitanja partnera i djece. Naravno, uvijek se polazi od usidjelica i nerotkinja. Dalje se spotlightom zumiraju stari momci. Po Amerikama i Evropama te usidjelice i nerotkinje žive život, stariji momci su najtraženija roba, ali region i moj djed za takve kažu da im je istekla garancija. Svega se tu prospe po stolu. Kada će se koja udati, što se bolan ne oženiš, pa djeca, planirate li još, planirate li uopšte, kako djeca kad još nisi udata, oženjen, a valjalo bi ti dok je za ranije, začas život prođe, kajaćeš se poslije, ima li šta za posao, šta je za inostranstvo, čuješ li se s ovim, onim, kako je kod njega, kod nje, i sve to pa do nekih birvaktile anegdota što ih redovno jedan te isti šaljivac u familiji napominje i prepričava. Nikome nije zanimljivo slušati to po ko zna koji put, ali reakcije prisutnih odaju golemo interesovanje, svi smo iznenađeni đe mu to naumpade, prisjećamo se svega uz takav smijeh kao da se prepričano upravo desilo. Otkud nam živaca i toliko bontona, evo pojma nemam.

Bogu hvala, vakat da se opet prione za sofru. Ide neka poslastica pa je intervju na pauzi, puši.
Puši i pola familije. Ovo pola što ne puši, porodilo se ili je noseće. Uhar je to vrijeme rahatluka dok se desertuje i puhće, dahće na pun želudac, makar tridesetak minuta. Onda kad svi potegnu po čašu coca-cole da proradi stomak, po oslađenom brku i čudesnom “ajesbilodobrouhelhamdulillah”, svi se opet fataju za paklice duhana i počinje drugo poluvrijeme. Raznim taktikama se insani, osuđeni na familiju, u tim situacijama služe. Neko po raspoloženju, neko po karakteru, kazuje istinu, šuti, laže, otrese. Oni najpametniji, ne pojave se uopšte. I sama sam sve to probala, džaba, ništa me odbranilo nije, osim ibreta, ništa drugo postigla nisam. Predstavila sam se istinom, recitovala besprijekorne laži, ignorisala, izbjegavala dolazak. Posljednje dvije opcije su daleko najlošiji izbor. Eto, vele, depresija, a da ima nekoga do takvog stanja ne bi došlo. Porodica pokreće insana, ostvari se. Kad ignorišeš i otreseš, nervozan si, jer si naravno, sam. Ujebemlivam, uh.

Ovaj put, razmišljala sam unaprijed. Još ranije, prije svečanog napada na moju ličnost, odlučila sam neprijatelju niz dlaku pa šta bude.

– Ima li bona šta, ha, kaćemo poigrat’?

– Joj, ne udam li se ove godine, krv će da padne!

Bome, čini mi se da je mirna Bosna, makar do Bajrama.

(posjeta 86 puta, 1 danas)
Total 0 Votes
0

Šta bi promjenili?

+ = Verify Human or Spambot ?

O autoru

Dženana Hadžihafizbegović
Web stranica | + posts

Fenomen svoje ženstvenosti mjerim kaznama za parkiranje. Što se vještine tiče moj zapis za to majstorstvo aminovao je Nasrudin hodža.

Napišite komentar

Vaša e mail adresa neće biti prikazana

Start typing and press Enter to search