Isprekidano čekanje

Čekao sam. 

Htio sam neprekidno čekati, očekivati, nadati se, štrecati se na svaki šum i entuzijastično dizati pogled širom otvorenih očiju na svaku škripu vrata. Nisu mi dali. 

Toliko je ljudi baš tog jutra, kad sam htio čekati, neprekidno i nesmetano htjelo razgovarati sa mnom. A ja, ja sam vam, gospodo, takav srameć da im nisam mogao reći: “Izvin’te, ometate moje čekanje, moje vrlo bitno čekanje, svojim, meni nebitnim, temama!”

Nisam mogao riječ izustiti, nešto jer sam zaista srameć, a nešto jer bi mi se, eto, činilo da sam sâm sebi čekanje poremetio.

Oni su pričali o školstvu, upravama, politici, o opasnostima koje vrebaju na ulicama kasno uvečer. O pijanicama koje im prave veliki problem. Nisam shvatio zašto. A nisam ni slušao. Čekao sam. Povremeno bih pogledao u njihove tamne oči, koje su mislile da ih pomno slušam, zbog klimanja glavom na svaku njihovu riječ, i da se slažem sa svime što izgovore. Takve su bile te oči, veoma zadovoljne mnome kao slušaocem. A ja, ja ih ni slušao nisam, malo šta sam čuo dok sam klimao glavom. Radio sam nešto mnogo mi preče – čekao sam. A oni su me svojim dosadnim i zamornim pričama ometali, moje čekanje prekidali. Uplitala se u njihove priče razna imena, a kad bi slučajno spomenuli njeno ime, ja se uzdrmam. Sva mi se koža naježi, te mi dođe da povičem: “Gdje je, gdje je, zar je došla već? Zar je čekanju kraj?”

Tako bih se uzbudio da bi mi krv uzrujano jurnula, obrazi bi pocrvenjeli. A srce, ono bi lupalo u nekom poznatom ritmu, uvijek istom kad čuje ime Ana. Tako sve dok, gospodo, ne shvatim da se tu radi o nekoj drugoj Ani, Ani što je izgubila dijete u jučerašnjoj nesreći na putu za Mostar. 

Onda bih se kao rasplamsala vatra na koju padne obilna kiša iznenada gasio i postajao mokar pepeo što nikom ništa koristio ne bi. Ali ti su me, gospodo, dosadni ljudi i dalje uzimali za slušaoca, čak su mi dodjeljivali ulogu vrlo dobrog slušaoca. Ne znajući da kvare moje čekanje! Ah, bitange jedne! 

Glavom bih klimao, a pokretima ruku davao znakove kako mi je dosadno, kako mi kvare i prekidaju čekanje. Mučio sam se da sastavim to svoje isprekidano čekanje Ane. 

A Ana, ko iz inata, dolazila nije. 

I svaki dan isto: dolazim prvi, zauzimam mjesto u kancelariji, pored velikog prozora, i štrecam na svaki šum – “Mogla bi to biti Ana!” – ali nje nema. To bude buka koju prave oni! Ljudi koji me smatraju pomnim slušaocem i nikad me ništa ne pitaju. Baš zbog toga, što me nikad ništa ne pitaju, niti ih zanima, oni i ne znaju da ni mene ne zanimaju njihovi problemi, kojih ima na tone i koje mi svakodnevno iznose, zadovoljni što ih tako dobro slušam i razumijem. A meni u glavi ne ostaje ništa osim tih njihovih zadovoljnih slijepih pogleda što nikako da shvate kako ja ovdje čekam, a ne slušam! 

Možda moje čekanje za njih, kad bi za njega doznali, ne bi imalo nikakvog smisla. Možda bih onda izgubio i svoj slučajno stečeni status u tom visokom društvu, status dobrog slušaoca. Ali oni nisu znali za moje tajnovito čekanje, o kojem sam šutke vrištao. 

Čekanje koje je zasnovano na neznanju Ane da se ona očekuje. Da se njena pojava bezbroj puta zamišlja i nestrpljivo očekuje. Svakodnevno. Bez imalo nedostatka entuzijazma, štaviše, taj entuzijazam svakodnevno raste, zajedno s nadom da će se baš danas pojaviti. Izvin’te me, gospodo, ja sam moram čekati! 

Ona će, sigurno, danas doći. Samo moram čekati, najbolje što umijem.