Fenomenalno kreativni magazin

Jel’ ljubav paradajz?

Zvala me majka prije pet – šest dana, ali ne kao inače da me samo više puta pita jedem li, spavam li dovoljno i da mi obavezno naglasi da ne pijem puno. Od trenutka kad sam podigao slušalicu znao sam da me ovaj put ne zove samo radi redarske kontrole. Nakon što je uobičajeni scenario izvela do kraja i završila ga uz mandatorno “Sine Zuko u pamet k’o Boga te molim, znaš ti šta je Sarajevo..”, zaustila je da kaže nešto još. Primijetio sam, s izuzetnim olakšanjem, da to nešto što želi da mi kaže mora biti neka dobra vijest, jer što bi inače pravila pauzu nakon svoje vrlo deprimirajuće, floskularne konkluzije. 

– “Zuko, ženi ti se rodica Majda za 10 dana. Pa se nadamo svi da ćeš doć, a bel’ ona. I tetka te poželila, a i raspituju se svi nećeš li dovest curetka da je upoznamo… Šta znam, nemoj da bude da ti ja šta sine, al’ eto vakat je valda, nejmaš šta plaho čekat, a i usputile je… Kako ‘no, Zlatka, Zlata?”

– “Zlatija mama, Zlatija se zove. Javiću ti se, ako me puste s posla da izađem doću… A i s njom moram vidjet… Haj mati, haj žurim sad tebe mi, čut ćemo se, pozdravljaj ako ko uspita – šalim se nemoj.” 

Završio sam razgovor veselijim tonom, nadajući se da majka preko žice neće skontat’ koliki mi je zor doš’o… Čuj hoće da dovedem Zlatiju, da dovedem svoju djevojku Zlatiju iz Sarajeva na svadbu moje rodice u Skender. Zvuči malo zastrašujuće svakako, a kamoli ako uzmemo u obzir činjenicu da ovaj… Pa hajmo samo reći kako izvjesna Zlatija ni ne zna da mi je djevojka. 

Komšinica mi je bajgi, živi dvije ulice od moje, a upozn’o sam je kad sam se zaposlio u jednoj osnovnoj školi kao ložač. Ona je nastavnica engleskog, nije ni ona iz Sarajeva i došla je tu iz Goražda još kao osamnaestogodišnjakinja da završi fakultet. U međuvremenu, njoj onakvoj kakva jest (sjajna!), ponudili su pripravništvo u školi u kojoj se na kraju zadržala i zaposlila kao redovan nastavnik. Zlatija je jedna robusna žena od nekih metar i sedamdeset, kose boje meda do plećki i očiju te iste boje meda… Zapravo meda s primjesom oraha, da se ne lažemo sad, valja prid Boga. Moja komunikacija s njom se svodila na priču o dešavanjima iz naše mahale, gdje je ona živjela sama u stanu i gdje sam ja živio sam u stanu. Vremenom, počeli smo se pozdravljat mimo škole, ali mi nikad nije ni palo na pamet da je zovnem na kafu. Jednostavno, Zlatija je tip žene koja je sama, samo jer je to njen izbor. Ne zato što ne može pronaći nekog ravnog sebi ili nekog ko je zaslužuje, svaki insan bi pored nje postao svjesno i dobrovoljno ono što njoj treba. Zato, nisam smatrao vrijednim pokušavanja to da ja nudim sebe, ‘vakog, jednoj Zlatiji – ‘nakoj. 

Međutim, kako sam završio razgovor s mamom, shvatio sam da se u Skenderu moram pojavit na Majdinoj svadbi, prvo zato što ne bih propustio njezino vjenčanje za sve pare svijeta, a drugo zato što sam više umoran od šarade koju izvodim svojima kući kako sam sretan momak pred ženidbu. Da se razumijemo, nije to radi mene, nego radi mojih koji mene sa mojih 30 godina smatraju već fosilom kojem su svi vozovi prošli. Kako bi ih makar nakratko skin’o s grbače, rekao sam kako se zabavljam sa Zlatijom, u njihovim glavama već 3 mjeseca. 

Kako sam znao da neću Zlatiju nikad pozvat na sastanak i da se zapravo tu nema šta upropastit, odlučio sam otić do njenog stana kako bih joj rek’o sve, pa nek nosi vrag šalu. Kupit ću joj možda nešta usput, neki lančić ja nešta, kao svojevrsni zakup njene iskrenosti za jedan vikend u Skenderu. 

Proš’o sam tri zlatare, majku mu k’o da je suho zlato, a ne bijelo! Ma znaš šta, neću vala da mi je iz oka ispala, previše se stresiram oko djevojke koja mi ni nije djevojka! Pitat ću je hoćel’, ako neće ne mora, vazda svojima mogu reć da sam prekin’o, al’ osut će me takvom ofanzivom da se bojim kako se neću oporavit tri hevte. Nejse, kren’o dalje, naletim na zelenaru… Frišak karfiol u gajbama. Mislim se… Ma daj ba Zuko ne budali! Nećeš joj karfiol kupit i ponijet k’o buket, koji ti je bog? Al’ opet… Viče Zlatija stalno da voli kuhat, pa kontam eto, idem joj tražit takvu uslugu – mogu makar karfiol ponijet, kad zlato nisam. Ponesem karfiol, nosio vrag i mene i njega, doš’o sam pod prozor prizemlja zgrade i vidim da je otvoren. Prozor kuhinje inače, vazda je otvoren – jer Zlatija naravno vazda kuha. Zaderem se: “Zlatoooo, Zlatoo de na prozor, Zuko je.”

Nalakti se brzinom svjetlosti jedna divna silueta utjelovljenja svjetlosti same. Bokte, zaboravio sam kol’ko sam ja zaljubljen u nju od cijele frtutme. A bome me podsjetila sad, zavez’o sam. 

– “Šta je bilo Zuko, jel’ to trebaš ideju za ručak?” Gledala je u karfiol koji sam nosio k’o kakav bidermajer i smijala se grohotom. 

– “Nije Zlato to, nego slušaj, htio sam te nešto direktno i brzo pitat. Neću ulazit, ako uđem zaboravit ću što sam doš’o, počet ću previše razmišljat, bit će me stid i boga i oca i tebe pa ću izletit k’o gonjen šćapom… Da ti kažem ‘vako s nogu, dok mogu.” 

Pogledala me izbezumljeno, malo čak i preplašeno, al’ ne za sebe (nikad), nego za mene. 

– “Reci Zuko bolan, gdje gori, šta ti je?”

– “Reci da sam lud il’ glup il’ bilo šta, al’ razmisli prije nego me odbiješ, kumim te. Zlatija ti znaš da ja nikad nisam bio navalentan, nisam te zvao izać nikad, nisam ništa. Al’ de mi reci bil’ mi htjela glumit curu za vikend kod mojih u Skenderu, na jednoj svadbi, gdje se očekuje moj dolazak s djevojkom više nego mlada. Zlato majke mi, odužit ću ti se, kont’o sam ti lančić kupit isto, al’ nešto mi šugavo to, da ne pomisliš šta pogrešno, a uostalom k'o da može pogrešnije od ovog… Nejse, eto rek’o sam sve, evo kupio sam ti karfiol, vidim kuhaš nešto…”   Dao sam joj karfiol praveći se da ne vidim njezin izraz lica. Nisam bio siguran jel’ bila zgađena mnom il’ se ibretila mojoj ludosti il’ nijedno ni drugo. Šutila je, a mene je peklo od glave do pete. 

– “Zlatija halali, halali ako boga znaš, nisi dužna slušat ova sranja, zaboravi ako možeš da se ovo desilo, odo kući, a ti nemoj makar glavu okrenut od mene sutra na poslu. Halali.”   Kren’o sam da krenem, kad ona progovori. 

– “Zuko, reci mi šta ti misliš, jel’ ljubav paradajz?”

Majku mu, pa ona gora od mene. Šta sam ja njoj naprič’o, šta ona mene pita… Bože providi, šta je ovo?

– “Jel’ ljubav paradajz? Zlatija halali opet, znam da sam te izbio iz cipela…”  Prekide me.

– “Kuham evo ručak. Dođi za jedno dva sata, dok sad i ovaj karfiol spremim. Kad reče da je svadba, za koliko? Znaš šta Zuko… Halalim ti sve, osim tog što me nikad nisi zvao na kafu i još se ponosiš time. Kako sad ja da ti postanem djevojka za sedam dana? Pa ti isto nenormalan čovjek. Ništa, dolazi danas na ručak, nek nam bude to prvi sastanak. Nije normalno, al’ ništa od ovog nije tako da… I jah, Zuko saberi se, ljubav nije paradajz. Haj sad ćao, ne kasni, ohladit će.” 

Zatvorila je prozor, navukla storu… I mislim se… U ovu Zlatiju sam se zaljubio više nego u onu iz moje glave, ako je to moguće. Čuj jel’ ljubav paradajz… Pa pas mater otkud ja znam jel’ i što nije. Nije paradajz kaže ona, al’ eto kontam nešto. Da nije karfiol? 

(posjeta 948 puta, 1 danas)
Total 24 Votes
2

Šta bi promjenili?

+ = Verify Human or Spambot ?

O autoru

Adha Kargić
Web stranica | + posts

Pišem ono što živim, a ponekad pišem da bih se podsjetila da i kako da živim.

Napišite komentar

Vaša e mail adresa neće biti prikazana

Start typing and press Enter to search