INSPIRACIJA

Jesi li isključila peglu?

Foto: Senad Guso
Foto: Senad Guso

Svakog dana se nadam da će ovo jednog dana prestati, ali ne prestaje. Biva sve gore i gore. Svakog dana se nadam nekom čudu u vezi mog problema, ali ne dolazi. To me polahko ubija, ali ne znam šta da činim. Sve što sam pokušavala bilo je bezuspješno.

Dakle, radi se o nekim glasovima u mojoj glavi. Nemojte pomisliti da sam luda, to nisam. Poslije jutarnje kahve i spremanja, sve počinje. Tačnije, onaj trenutak kada stavim ključ u bravu. Tada mi se prvi put u toku dana javi glas i upita me:

– Jesi li šporet isključila?

I ja tako počnem razmišljati. Zbog brzog jutarnjeg spremanja, često se ne sjećam da li sam ga ugasila pa opet otključam vrata, uđem u kuću i provjerim. Naravno, šporet je bio je ugašen. Opet se zaputim prema ulaznim vratima i stavim ključ u bravu. I opet čujem glas koji me pita:

– Jesi li isključila peglu?

Opet ja tako počnem razmmišljati iako znam da je isključena pegla, pomislim možda nisam fino kabal iz utičnice izvadila pa bi se mogla sama upaliti. Opet ja uđem u kuću i zaputim se prema pegli. Kakvo olakšanje, kabal pegle visi na podu. Brzim koracima zaputim se do ulaznih vrata jer već kasnim. Opet stavljam ključ u bravu i ovaj put zaključavam vrata. Dva puta okrenem ključ. Nažalost, glas ne prestaje. Sad mi kaže:

-Jesi li ugasila svjetla i zatvorila prozor? Možda će kiša, pa će sva voda ući u stan.

I ja sva očajna otključam vrata, zaputim se iz prostorije do prostorije da bih provjerila da li su svi prozori zatvoreni i je li svjetlo ugašeno. Naravno, sve što treba je zatvoreno, a svjetla su ugašena. I da ne bih dočekala opet taj glas, još jednom obiđem cijeli stan kako bih provjerila da li napokon mogu na posao. Ne uočavam neke nepravilnosti. Trčim do vrata jer već 10 minuta kasnim. Treći put stavljam ključ u bravu. Zaključavam vrata i molim Boga da se glas ušuti. Nema ga. S olakšanjem idem prema parkingu do auta. Ulazim u auto i zaputim se prema poslu. Ako ste mislili da je glas prestao sa mnom komunicirati, prevarili ste se. Sad još gore postaje. Skoro uvijek pred samo parkiranje auta na putu prema poslu opet se pojavi glas:

-Jesi li stvarno sigurna da si šporet ugasila? Kada si ulazila ponovo u stan, možda si ga slučajno upalila.

I tako opet počinje borba s glasom. Ali ovaj put ga pokušavam ignorisati, jer znam da sam šporet isključila. I vozim se dalje do posla. Parkiram se. Izađem iz auta i zaključam ga. Ali nakon 50 metara opet se pojavi glas i upita me:

-Jesi li zaključala i ugasila svjetla u autu?

Pošto sam bila zamišljena kada sam izlazila iz auta nisam sigurna jesam li zaključala i vratim se opet do auta. Naravno, vrata su bila zaključana i svjetlo je bilo ugašeno. Kasnim već 20 minuta. Zaputim se ja dalje pješke do posla i pređem 100 metara, kad čujem opet glas. Jutro je tek, a meni živci počeli da slabe. Glas me pita:

-Jesu li i ostala vrata zaključana?

Iako niko nije bio sa mnom više u autu i logično bi bilo da su zaključana ostala vrata, meni se pojavi misao da bi ipak mogla biti otključana, jer sam se prije pet dana vozila s prijateljicama u autu, pa su možda ostala otključana. I tako se ja vratim opet do auta. Naravno, sva vrata su bila zaključana…

Glas kojeg čujem je kriv što skoro svaki dan zakasnim na posao. Još nije ni dan počeo kako treba, a ja polahko ludim.

Dug je dan…

Tekst je karikiran, ali nije daleko od istine.

Total 0 Votes
0

Šta bi promjenili?

+ = Verify Human or Spambot ?

O autoru

Web stranica | + posts

Svašta nam ljudi nameću da se mora. A ništa se ne mora, osim umrijeti. Ali eto, kada već svi toliko nameću da se nešto mora…onda bi najbolje bilo da svako od nas mora ispasti čovjek.

Published by Lejla Motoruga

Svašta nam ljudi nameću da se mora. A ništa se ne mora, osim umrijeti. Ali eto, kada već svi toliko nameću da se nešto mora…onda bi najbolje bilo da svako od nas mora ispasti čovjek.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *