Svakakve nas je stvorio On. Posebnih najmanje, nekad pomislim; ili nas je život takvim isklesao, većinu stereotipizirao, pa je originalnih ponestalo?!
Kadro je jedan od posebnih, mada se možda ni ne smatra takvim, originalnim, a itekako jeste takav. Srcem. Srcem oca. Jednog. Posebnog. Ne očeva, i takvih je puno- nego jednog!!
Prva mu se Taha rodila. Napunila nježnih 18 neki dan.
„Ni jaje mi ne moze ispeći- toliko su joj dugi nokti!“, „požali“ se, a glas pun razumijevanja ga opet oda koliko ga to sekira.
Nasmijah se grohotom.
Sjetih se svojih 18. Podavno je bilo, a ni nije!!
Haman neki dan.
„Da mi je ponovo 18!“, rekoh.
„Ne znam šta bih!? Ne znam šta bih drugačije?“, odgovori mi i iznenadi me tim.
(“Pa, zar svi ne želimo mladost? Zar ne želimo vrijeme?” zapitah se u sebi.)
„Imali bismo vrijeme“, rekoh, sad malo i postiđeno, i jedva dočekah da nešto kaže.
„Ja bih opet čekao moju Tahu.“, izusti mirno.
Ostah „zatečena“. Oči mi se ispuniše suzama, srce zadrhta!!
Odzvanjalo je kao eho, dugo poslije:
„Ja bih opet čekao moju Tahu!!“
Kako veličanstveno!!
Kako moćno!!
Ispunjenom čovjeku ne treba prošlost, ne treba budućnost, ne treba vrijeme, jer on to sve ima. Sad i ovdje. I uvijek. Ljubav je milost od Njega.
