Fenomenalno kreativni magazin

Kvarna mi je hrabrost

Da me je neko nekad pitao vjerujem li da život može biti kao film, rekao bih kako ne da vjerujem, nego živim jednu frljavo produciranu tragikomediju, osrednje ocijenjenu i neprihvaćenu kao ikakav bajgi kinematografski relevantan uradak. Međutim, onih desetak dana prije svadbe moje rodice Majde, proživio sam kao najuobičajeniji scenario holivudske ljubavne limunade (uz svo dužno poštovanje!). 

Moja Zlatija i ja smo se viđali svaki dan. Da, serbez sam mog’o reć moja. Igrali smo šaha kod nje svaki dan poslije ručka, večeru bi spremali skupa kod mene, družili smo se, pjevali i razgovarali do gluhih doba… Naćala bi ona kod mene na kauču, a drugu noć bih ja već bio kod nje. Za tih deset dana i deset noći tako smo nekako postali bliski, bliski najbliži, a opet smo bili toliko strani i još uvijek nepremostivo daleki. Al’ opet kontam šta, daj ba Zuko ti bi preko noći da žena skonta kako ste srodne duše, jest k’o na filmu, al’ nije tol’ko! Mada… Meni je trebalo i manje od preko noći. 

Do polaska u Skender smo kažem, zbližili se svojski. Čak sam je poš’o zvat Laja, odmilja. Ona se nije ustručavala da mi k’o revna supruga popravi kuštravu kosu s vremena na vrijeme, a ni da me prekori što se nisam ranije spakirao. Helem, Laja je nekako sve držala pod kontrolom. Kad kažem sve, mislim činjenicu da je pristala da glumi djevojku liku kojeg haman da ni ne zna, da upozna svu njegovu familiju, da se uputi s njim u njegov rodni grad u kojem ni on nije znao šta ga može dočekat… I sve to bilesi uz spoznaju da se između njih dvoje, u međuvremenu jelte, rađa neki odnos – stvaran odnos. Laja je bila prava grmuša, žena ustanak. Laja jest to sve… Zlatija jest to sve. 

U Skenderu nas dočekali k’o Titu i Jovanku. Samo što je Zlatija bila Tito, a ja njena pratnja. Zlatija je bila zvijezda večeri, hevte i Bog da prosti (kad mislim da Majdin čoe’k neće) svadbe. Nisam se mogao naibretit koliko se dobro snalazila u milion i jednom podpitanju koje bi joj postavila ja moja mater, ja neka tetka, amidžinica, kona… I toliko je bila uvjerljiva i prirodna, s usta bi joj arsen ispili, a ne povjerovali svemu što bi govorila… 

– “Zlatka sine moje, ja tebe eto da pitam, k’o kad je moj Zuko tersli na babu, pa ja šta god iz brige vako da priupitam – šac! Odma mu glava prosvira. Nego, kaji ti majci, kaćte se uzimat? Da znamo sine, kod nas je to tako, valja familiji rijet na vrijeme, da svak more planirat, ugajgulit… A i vidim mašala, ne urek’o Bog, fino se slažete, nejmate šta čekati više…” – Sjedio sam u kuhinji dok su Zlatija i mama nakuhavale hljebove, kad je ta moja mater počela priču koje smo se pribojavali i Zlatka i ja od trenutka našeg polaska. 

-“Mati, pa čujem te sve! Ne zamaraj Zlatiju glupostima k’o Boga te molim, tek smo tri dana ovdje, dugo si izdržala…” 

-“Zuko! Onaj, Zuko dušo… Nemoj tako, pusti mene da pričam s teta Bijom, svoj ti pos’o. Zar nemaš ništa napolju zalit, zašalovat, popravit? Deder malo, protegni noge.” – prekinula me Zlatija i time natjerala da shvatim kako sam se krivog vraga bojao… Haj mater moja, sve k’o i kontam, al’ što ona hoće da priča s njom o našoj kobajagi svadbi? Sto hladnih znojeva me oblilo dok sam izlazio u baštu. 

Navečer, poslije akšama i večere, kad se koncentracija familije za stolom smanjila i kad smo konačno ostali nasamo prvi put nakon onog mog potjerivanja od danas, pit’o sam je šta je pričala s materom. 

-“Šta reče Biji danas, a da nisi mogla preda mnom? Ja sve mislim neugodno ti, to su pitanja koja najviše izbjegavamo, pa se sve ne odvajam od tebe da ti ko šta ne kaže.. Ti me potjera k’o ćuku. Šta ste govorile?”

-“Joj Zuko, prerazmišljavaš tako mi Boga. Ništa eto, popričala sa ženom o nama, ne brini sve je što se tebe tiče u najboljem redu, nemaš za šta brat brige.” Gledala je zamišljena u sumrak i pomalo, ako je to ikako bilo moguće, manje ličila na Zlatiju koju sam poznavao. Osjetio sam neđe u njedrima da je ne smijem ništa dalje plaho ni pitat, a nisam znao što. Pošli smo na spavanje. 

Ostali dani u Skenderu su prošli, što se kaže i u najvećoj frtutmi po istilahu. Svadba je bila događaj vel’ki, a osim Majde i Kene, Zlatka je bila centar pažnje svih prisutnih. Igrala je k’o da nema sutra i svojom energijom dizala i mrtve iz kabura, onaj hoću reć’ stolica. 

Noć nakon svadbe mater mi je prišla i nikako nije imala u sebi onaj momenat naredbodavnosti, ni pretjerane zainteresiranosti za zakopavanjem svog nosa u sve moje. Samo je sjela pored mene, pomalo sturena čak. 

-“Mati šta ti je? Nisi mi nešto, šta te mori?” 

-“Ništa Zuko sine… Ništa što bi mog’o promijenit i to je najgore. Nego ćuti me vamo, Zlatiju… Čuvaj sine… Pazi šta sam ti rekla, znam da znaš kakav joj je kalb, al’ ne znaš Zuko ni blizu… Ni blizu koliko ona zna tvoj. To s uma nikad ne skidaj! Nikad!” 

-“Mati šta to govoriš, da ti se nije povećao pritisak od gužve, jesi popila lijekove?” 

-“Dobro sam Zuko, samo zapamti šta sam ti rekla, Odoh leć, ljubi majka oči svoje.. Samo zapamti” Šaputala je zadnju rečenicu još nekoliko puta dok je ustajala. Ništa mi nije bilo jasno, ništa znao nisam al’ sam znao da ni mater, a ni Zlatiju nisam video ovakve nikad. A kako je čovjeku sreća ta da ga i jedan te isti šejtan može brzo zamorit, nisam previše dugo razmišljao o tome. 

Vratili smo se u Sarajevo, nakon ako mene neko pita, jako uspješnog putovanja. Zlatija i ja smo se nastavili viđat istim tempom, svaki dan. Sve je teklo k’o halva… Dok se jednog dana nisam probudio s nečim što je počelo rasti u meni i postajati snažnijim iz dana u dan. Bilo je to uvjerenje da ženu poput Laje, jedan škripavac poput mene ako ne unazadi… Može samo sputat. A dunjaluk joj se prostir’o tek pred nogama. Toga je bila svjesna ona, a bio sam i ja. I volio sam je, ako sam ikad mislio da sam je volio – pojma nisam im’o koliko sam je tek zavolio. 

Zato sam mor’o otić. Mor’o sam učinit sve što je do mene da ta žena živi najbolji život od života. A on sigurno nije podrazumijevao igranje šaha sa mnom u stanu od 40 kvadrata. Neko će se odma uzjogunit i reć kako ni tom životu  ništa ne fali, pa jest tako – ne fali, al’ i nije pajdo ako je za tebe vascijeli dunjaluk kasaba. A za nju je bio. Za takvu ženu, sve nama vidljivo i opipljivo predstavljalo je šeher iz kojeg, ako nije mogla možda pobjeći, bila je dužna barem nikad ne prestart pokušavat. 

Znao sam da ona neće otići, pa sam otišao ja, odselio sam se u Hercegovinu i nastavio svoj život kakav je za mene i bio predodređen. Za Laju sam samo čuo da je pola godine iza mene otišla u London te da je dobila pos’o u nekoj pravo natafranisanoj školi. 

Prošlo je pet godina. Za triesšesti rođendan sam bio obeć’o materi doć kući, a kako smo se nakon cijelog debakla sa Zlatijom i mi udaljili (ne mojom voljom), bio je red da ispunim obećanje. 

U Skenderu se ništa mijenjalo nije, osim možda broja članova Majdine i Kenine porodice. Već je bila rodila drugog sina, Hamzu. Dini je treća godina. 

Sjedio sam s familijom u istoj onoj bašti kao sa Lajom prije nekoliko godina, puhao svjećice i k’o eto, treb’o zamislit želju. Nisam znao šta tačno želim, osim da mi spadne nekakva tegoba s prsiju koja se ugnijezdila pa evo… Ima pet godina. 

Prao sam suđe s materom kasnije, kad veli ona: “Znala sam ja šta će bit moj Zuko… Govorila sam ti onda, noć poslije svadbe, čuvaj Zlatku, a ti je tako pusti… Evo đe si danas?” 

-“Mati dobro je, otkud ti sad Zlatija pade na pamet, prošlo je sto godina, de preboli svega ti…” 

-“Da je dobro, ne bi bio sam ođe. I nije sto, nego pet. A ne govorim ja ovo što sam budalasta, nego zato što smo i ona i ja znale da će ‘vako bit.”

Žacnulo me od glave do pete. –“Šta ste bona znale??”

-“Ka’ sam ja onomad spomenula ženidbe, a ona tebe poćerala napolje… Tad mi je sine Zuko rekla kako ona tebe voli i kako ništa ne bi vol’la nego da se uda za tebe jenom, al’reče mi tad kako zna tvoje srce, a ono nije hrabro kako treba.” 

-“Šta govoriš to bona, kako misliš nije hrabro kako treba, šta to uopšte znači?”

-“Tako sine. Hrabar si dovoljno da je pustiš, jer misliš da za nju znadeš ti šta je najbolje, a nisi hrabar kako bi treb’o bit. Da ti budneš ono najbolje za nju… E moj Zuko, budalo moja.. Na svijet došli i Dino i Hamza, a možda su negdi i njezina djeca onolika.. A ti.. Ti se ponosiš svojom hrabrošću. Kvarna ti je sine, kvarna ti je ta hrabrost…” 

Cijelu noć nisam zaspao. Ni noć poslije, ni petnes’ poslije. Eto čega sam se plašio u njoj. Znala je mene, bolje od mene… Lajo… Kvarna mi je hrabrost, jadna ti je ljubav moja prema tebi ‘vaka. Jadna, kad sam mislio da je teško bit bez tebe.. A nisam znao kako je teško bit bez tebe, dok spoznajem da je moglo bit lako, lakše… Uz tebe. 

Uzeo sam telefon, okren’o Amelu, tetku njezinu. 

-“Amela, Zuko je, selam. Halali ako te šta pometam, nemam puno ni boba, ne bilo ti teško pošalji mi Zlatkinu adresu i nemoj ništa da mi više od toga kažeš. Ništa ni da pitaš. Hvala.” 

Ček’o sam da zazuji SMS. Tetka Amela je poslala adresu. I ispod napisala: Vodi računa i o tuđim životima. 

(posjeta 186 puta, 1 danas)
Total 14 Votes
0

Šta bi promjenili?

+ = Verify Human or Spambot ?

O autoru

Adha Kargić
Web stranica | + posts

Pišem ono što živim, a ponekad pišem da bih se podsjetila da i kako da živim.

Napišite komentar

Vaša e mail adresa neće biti prikazana

Start typing and press Enter to search