Moje mahale
-
- 13. Januara 2021.
Danas sam malo prošetao. Volim iz čista mira šetati po starim mahalama i sokacima, dok se ne izgubim pa ne znam ni sam odakle sam došao. Kad naiđem na stare bosanske kuće, ne znam u šta prije da pogledam.
Naviru mi starinski nazivi, a za haman svaki znam šta je šta: minder, sahan, pendžer, basamaci, otoman… Bude mi drago što nisam baš moderan toliko i ponosno se osjetim staromodnim i što još u meni ima djedovine.
Zažmirim, udahnem duboko i držim zrak dok mi se ne zamanta. Tačno osjetim mirise, sve, od kahve do sogan dolme. Onda me ponese sav taj trenutak i kao da mislima otputujem u taj vakat.
Čujem neku sevdalinku na radiju, tiho pojačanu. Vidim staru nanu u šarenim dimijama kako zalijeva cvijeće iz bakrenog ibrika i dedu sa francuzicom kako drži čibuk i duhani, baš s merakom. A u drugoj ruci šiš, okreće ga i treska da ne zagori kahva, a vatra pucketa li pucketa.
Nasmijani oni, pa se nasmijah i ja.
Vriska djece sa ulice me vrati u stvarnost, ali miris kahve ne prolazi. Odoh i ja na jednu, nije iz šiša, iz aparata je – espresso filteruša, ali će leći s merakom
Šta bi promjenili?
O autoru
