Narodnjaci moje mladosti

Te je godine Evrovizija bila u Düsseldorfu, a Düsseldorf je blizu ove adrese na kojoj stanujem. Prilično blizu.  Posebno prije ovog zla, ime mu se ne spominjalo, kada smo ono hodali i živjeli. Za moju djecu, koja su tih godina još sanjarila i voljela Evroviziju posebno, bio je poklon-iznenađenje – karte za koncert. To je ujedno, vjerujem, moj prvi i zadnji koncert uživo, jer nisam  insan za koncerata. Muzike. Ali moja djeca jesu. Par mjeseci kasnije bit će to tema svih karaoka – slobodnih izvedbi u našoj kući.  Zvuci Evrovizije na domaći način… dok sam ja tiho pjevušila Ko se ono brijegom šeće – duši oduška da dam. Nasamo. Pa i tajno. A sve nadajući se da će ih proći ovo, akobogda, uskoro. Muzičke izlete smo izdurali, došlo je vrijeme frizura, potrage za identitetom. Pa je, par ljeta kasnije, moj sin počeo češljati kosu baš u Justinovom stilu. Onog Biebera. (Znam, znam; sve sam vam rekla time i svaka je utjeha dobrodošla.) U jednoj šetnji Sarajevom napravismo deal ili, kako bih preciznije rekla, podmićivanje: da se ošiša u Sarajevu, a ja ću da platim štošta: od gadgeta – tadašnjeg tehnološkog urnebesa bez kojeg nije mogao funkcionirati. Ma i pod cijenu bankrota – pristajem. Uđosmo u prvi frizeraj što nam se nađe baš na našoj strani ulice / trotoara. Samo da makne ovu „Justin frizuru“, nije važno je l’ muški ili ženski frizer.

„Ja se ovdje ne šišam.“ 

„Zašto?“

„Vidi kako je ružno.“

„Ma to svana samo, vidiš da smo u centru grada… Mora da nečemu i valja.“

(S obzirom na to da se moje tadašnje poznavanje mape grada Sarajeva svodilo na tačnu lokaciju Baščaršije, rahmetli predsjednikov mezar i Alipašino Polje: Baščaršija jer sam nebrojeno puta – što sa školom, što s roditeljima – došla, pojela ćevape, fotografirala se kraj sebilja i put pod noge; znači, poznajem je ko svoj džep; predsjednikov mezar jer moje  srce zna, a Alipašino Polje ima, opet, jednu posebnu priču. Krajem 70-tih, moj je tetak Hamdija zapravo sagradio Alipašino Polje. Radio par godina i sagradio ga. Pa kako da ne znam za Alipašino Polje? Najljepši dio grada. Mada, da ga nije baš tetak gradio – sad bih rekla onako: moglo je i bolje.) 

Hitni makeover potreban, ali neću kazati ništa. S obzirom na to da djeca znaju moje neznanje i nepoznavanje Sarajeva, skeptičnih izraza lica uđemo u frizeraj. Još pod ručnom: šišati se ili ne? Kad tamo, ni manje ni više, u stolici Enes Begović – glavom i bradom. On. Šišaju ga. Okrenem se djeci:

„Vidite li da je ovo frizeraj sa pet zvjezdica?“

„Ne vidimo!“, oboje rekoše uglas.

„Pa vidite li ko se šiša ovdje? Enes. Enes Begović.“

„Pa šta? Čovjek je stogodišnjak! Nije moderan. Ti ga slušaš, ne mi!“

Frizura je ipak pala. Meni dan, ma hefta cijela, u znaku dijeljenja skučenog frizerskog salona sa zvijezdom mojih narodnjaka – Enesom Begovićem. Djeca, kako odrastaju, često progledaju kroz prste mojim narodnjacima. Spomenem da ni meni nije bilo milo, a ipak sam ih vodila na Evroviziju. A kad se baš protive, ja pustim Enesa – njegovu pjesmu Bosanac; to nam dođe kao himna. Pa se strpe.

(posjeta 110 puta, 1 danas)
Total 4 Votes
1

Šta bi promjenili?

+ = Verify Human or Spambot ?

O autoru

Jasmina Mrkonjić
+ posts

Napišite komentar

Vaša e mail adresa neće biti prikazana

Start typing and press Enter to search