Kalem Gorčina, SlovoNaSlovo

Otišla ko halva

Đenana Bajraktarević
Đenana Bajraktarević

U vim našim vrletima sokaci i mahale posebno mirišu. Baška se svaki očituje i učitava bir kročiš. Pite, buredžici, dolme, slatka, zahlade – ma sve ti sapinje. I svaka ko da se takmičila koja će ljepše mirisati pa mamiti kone i dokone da vide koja to sprema i šta sprema onako da ti pamet pomuti pa ti se pribire i prostire pred očima sinija čim dojdeš ispred avlijskih vrata. Zakucaš na kanate, a kad se otvore, aman! Zavrti se u glavi. I ćutiš. I dišeš. Tren stane. I osmijeh se izmami na obje strane. Vendar se po mirisu poznaju džennetske sofre. Ili duše. Ko će znati. Al meni baška od svih mirisa bila halva. Aman! Brašno, šećer, voda. Ne može jednostavnije. A mirom miriše mahala kad bi neka od mahalskih hanuma pravi. Majka bi je pravi uoči petka. Kaže bar jednu kašiku nek miruhne. A od kašike bi budi jedan od kašika cvijet. Pa ozgor potruni šećerom. Eto, koliko je jednostavna a ni kod koga nije ista. Neko voli tamnu, neko crnu, neko blijedu. Neko pospe orasima, vendar orasi ništa ne kvare nego samo ponesu i uznesu na gornji boj a ozgor se jamda bolje vidi. Neko vrelu neko hladnu neko toplu. Neko za žalost u sred lepine a neko za radost mubarek noći ili ono kad ti neko bahne pa zapovrneš bar malo da se miris prožme. Otvore se pendžeri pa nosi i uznosi mahale, sokake. I ide, ko halva. Sve. A i kad ne ide, halva se zamiješa. Pa kad cvrkne duša ti jedva čeka da je vidiš, pa da rukama onako međ prstima uzmeš. I sve ide, ko halva. Tako smo išli onomad tetki u Hercegovinu. Tetka Merdžana se udala dolje. Majka bi vazda reci da je u sami džennet otišla. U veliku kuću, od obraza i imana. Helem, tetka imala svega, pravila svašta ali halvu nije umjela. Nešto joj se nije dala. Svekrva bi uleti nabrzinu kad je štagod bitno i pokrij bi je, pa bi se konama hvali kako ima snahu iz Bosne, ko halvu mirisnu. I niko nije znao do nas ukućana. A u kući skupa sa njom pod krovom rasla i njena zaova, nije bila udata. Plaho lijepa i naočita, gosposna, čestita. Imala mahanu, ništa nije znala kuhati nit spremati vego je čistila i mela onako tabijatli. Baš kako treba. To je znala. I znala je još nešto. Halvu napraviti. Jagma budi za komadić. Majka bi mi krišom reci da se neće nikad udati jer ne zna kuhati. A ona kako se zacuri tako jedva dočeka ljeto ode baško njena halva. Nešto kontam, kad se zacurim hoću i ja tako. Da namirišem halvom sve. Vendar su joj namirisali dušu u mahali u po Hercegovine, jer nije kako spremaš nego kako voliš. Duše voljenih se mirišu i namirišu po sokacima aškom halve i odnesu te sa ruhom u džennetske avlije gdje te pokrivaju i skrivaju mahanu a iznose i hvale te po dobru. Jer tako treba. Tako se voli! I ide, onda sve ide. Ko halva.

(posjeta 157 puta, 1 danas)

Pismenost je prelazak iz vijesti u (s)vijest a svjesni mogu (ras)poznati ono(g) što jest od onog što nije.

Published by Đenana Bajraktarević

Pismenost je prelazak iz vijesti u (s)vijest a svjesni mogu (ras)poznati ono(g) što jest od onog što nije.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *