Zlo očiju nejma

U vim vrletima posebno je vrijeme odvajkad bilo. Hladne hladine i studene mrčine, tople padine i zelene mirisne doline da pamet stane od ljepote onima koji srcem vide da se dzennet sami javi i pojavi kao sjena onog što insana čeka kad se rodi zemljom. A onima koji obnevide od zla i kojima se zapečati svaki izlaz i pogled nutrine, njima je svaka dolina paklena krčina iz koje aveti strše i krše svaku pamet i srce da samo nada ostane koja je iznad svega, ono Sve što ostane u praznini koja zjapi i bije tjelesa gola pred jamama sna veoma bunovne dunjalučke noći. Od kad je svijeta i vijeka ovaj svijet ogrnut je dobrom a otkriven zlom kakvog pamet ne može zamisliti nit srce ponijeti i pojmiti.

Tako je onomad majka šutke pričala sebi u njedra takve stvari biva da zlo ne čuje i ne svrati pa da se ne obrlati oko kuće jer će tako svaki belaj doći. A belaj nejma nit srca nit oči, nego samo skoči na insana pa uzjaše ko hajvana i nosiš dok odredba jal sadaka ne spasi umirućeg insana i srce iskidano poganijom. Kad bi kone uvratile majki na kahvu, u jemenije bi otkidale i bacale ibret od usta i zazivale Zaštitnika od sveg zla očima isplakanim. Pratila sam ruke što prste kršile su đah na jednoj đah na drugoj ruci. Tijelo drhtalo je. Suza bi se otkini i plamenom bi nekim obgaraj po uzoranim poljanama obraza kao da miju i griju srca budna i vidna. Zahvaljujuć… i moleć…

Jednoć tako u čaršiji kad ono auta počela neka hodati, otelo je zlo od kuće rodne i porodne jedan izdanak i nikad ga vratilo nije. Belćim im je srce omrčeno trebalo učinit nešto tako plahovito zlo i pakleno, ne bih znala reć. Nije se vratio niti povratio izdanak majci svojoj i očevoj ruci, odveli ga daleko zli pakosni nesoj vuci. Nikad se više nije znalo nit saznalo kuda. Morebit im je trebao fidim tako golemog dobra da se primi u tako zlo pa da ga potare, ko će znati.

Nešto mislim, koliko djece oteto li je, koliko ljudi nađeno nije, koliko žena skriveno li je, koliko ljudi odvedeno li je, i nikoga briga nije. I još se na to gleda da onaj kome je oteto, sakrije sve, biva da nastavi sa životom kao da ništa bilo nije. A bilo li je! Zna krilo što izgubilo je, par ruku, par očiju, i jedno srce što bije u grudima matera a među pojavnima više nije. Pitam se… kakve su im noći i kolika im se tad otkrije golema bol i tuga Onome ko bol i tugu mije. Bože, zlo… slijepo li je… okrutno li je… kako ga sram nije!

(posjeta 103 puta, 1 danas)
Total 0 Votes
0

Šta bi promjenili?

+ = Verify Human or Spambot ?

O autoru

Đenana Bajraktarević
Web stranica | + posts

Pismenost je prelazak iz vijesti u (s)vijest a svjesni mogu (ras)poznati ono(g) što jest od onog što nije.

Napišite komentar

Vaša e mail adresa neće biti prikazana

Start typing and press Enter to search